Aleksandra Aleksić: Potrebno je da imamo manje konvencionalan pristup studentima

Posle emitovanja serijala “Fizioterapija“ a kao njen nastavak, Medisport Vam donosi rubriku “Razgovor sa stručnjakom“ u formi bloga.

Razgovor sa stručnjakom nastaje kao želja da generacije fizioterapeuta, fizijatara i stručnjaka za kondiciju koje dolaze, pronađu inspiraciju i motivaciju za karijeru koja sledi, kroz približavanje puta koji su prošli i prolaze neke od najistaknutijih ličnosti iz navedenih oblasti. . Pored stručnjaka koji dolaze, blog je namenjen i osobama koje su doživele povredu ili imaju potrebu za rehabilitacijom a žele da se informišu o pojedinostima.(Tekst je informativnog karaktera i ne može zameniti konsultaciju i terapiju)

Razgovor smo vodili sa profesorkom Visoke zdravstvene škole u Beogradu, Aleksandrom Aleksić.

-Uvek je interesantno čuti o počecima karijere, za početak Vaše vezana je zanimljiva anegdota…Kako ste se opredelili za poziv fizioterapeuta?

Zapravo, sasvim slučajno, slobodno mogu da kažem spontano…Koncepcija obrazovanja u tom periodu je bila drugačija nego danas, posle Osnovne škole, obrazovanje se nastavljalo još 2 godine poput opšteg i potom smo nastavljali sa usmerenim obrazovanjem. Smer za fizioterapeuta je bio jedan od najzahtevnijih u pogledu bodova, ali sam i taj kriterijum ispunjavala…Međutim moja ideja je bila da se bavim medicinom, nekog drugog profila, na šta sam dobila komentar oca da nisam nikako za posao koji zahteva noćne smene, a fizioterapeut radi isključivo danju(smeh) i da bi mi poziv fizioterapeuta više odgovarao. Pogotovu što je u tom periodu fizioterapeuta bilo malo i u srednjoškolskom okruženju predstavljali smo pravu malu “atrakciju“. Dakle, i pored toga što nisam imala nikakvu “zaleđinu“ niti mi je bilo ko iz porodice uopšte u medicini, uspela sam da pronađem svoje mesto u svetu fizioterapije.

-Za formiranje kvalitetnog fizioterapeuta od velikog značaja jesu mentori, njihovi saveti i uputstva…Sa kim ste imali priliku da sarađujete, i ko je od njih ostavio najjači utisak na Vas, u počecima Vaše karijere..?

Najpre moram da istaknem da sam imala priliku da u školi u kojoj sada predajem, učim i stičem iskustvo od čitave plejade istaknutih i ostvarenih fizioterapeuta u zemlji. Dobijala sam podršku svojih mentora za obavljanje staža, pa i preporuke za posao. Kroz svoju kliničku praksu, i posle mnogo godina iskustva, susretala sam se sa nečim što ne znam dovoljno dobro, zato želim da istaknem da su mi vrata škole uvek bila otvorena, kao i stručna podrška profesora. Iako je većina njih sada u penziji, i danas se čujemo i na taj način “proveravam“ sebe. Najveću zahvalnost u podršci kroz karijeru dugujem katedri za kineziologiju, Prof. Dr. Slobodanu Nikoliću, Slavici Vučurević, Ranki Marić, Leposavi Jovanović, Radojki Kovačević, Tomislavu Stankoviću, Dušanu Kuneju, Mileni Milojević, Nadi Senić, Julki Pantić… Izvinjavam se ako sam nekoga izostavila. Kao vrhunac karijere, stigao je poziv da stojim rame uz rame sa ljudima u koje sam gledala kao u bogove…Moram da priznam da je to bio veliki šok za mene. Kroz celu ovu priču, želim da podvučem studenti mogu i trebaju da se oslone na svoju školu, kao što sam to radila ja.

-Saradnju između fizioterapeuta i lekara fizijatara, vidimo kao jednu od “najtešnjih“ u medicini, mada tu postoje brojna podeljena mišljenja. Kako je izgledala Vaša saradnja sa lekarima fizijatrima kroz karijeru?

U karijeri sam radila u velikim sistemima, gde smo kao fizioterapeuti upućeni na kolege raznih profila i specijalnosti, medicinske sestre, laborante, radiologe, ortopede, svakako fizijatre…Tu sam uočila mogućnost da “pokupim“ i naučim mnogo toga, jer je to jedna od prednosti rada u multidisciplinarnom sistemu. Fizioterapija se prepliće sa mnogo grana medicine. Kroz karijeru sam radila na Vojnomedicinskoj akademiji, Klinici za rehabilitaciju “Dr Miroslav Zotović“, Univerzitetskoj dečjoj klinici “Tiršova“.

Nikada u kliničkoj praksi nisam imala problema sa fizijatrima, niti preplitanja… Smatram da ukoliko imamo znanje i znamo koje je naše mesto u timu, problema u saradnju neće biti. Opet, možda sam imala sreću(smeh)…Sećam se svojih početaka na Klinici za rehabilitaciju, gde sam radila na neurološkom odeljenju, kada sam od svoje koleginice, sada pokojne, doktorke Stefanović, dobijala redovno pozive da zajedno sa njom pregledamo pacijenta. Smatram da ukoliko si dobar čovek, dobronameran, profesionalac, znaš svoj posao i držiš se svog domena rada, nema razloga da dođe do bilo kakvih problema. Ali kada uđemo u kinezi salu, zna se ko je “glavni“(smeh)…

-Karijeru ste u najvećoj meri posvetili radu sa najmlađima, na šta bi trebalo da obrate pažnju koleginice i kolege, koje se opredeljuju za rad sa najmlađom populacijom?

Rad sa decom za mene je bio inspirativan…Smatram da fizioterapeut ne treba da bude “svaštar“, pogotovu ukoliko se opredeli za rad sa decom, jer je tu zaista potrebno mnogo ljubavi. Citirala bih ovom prilikom moju prvu načelnicu u karijeri “svi treba da znamo da radimo sve, ali uvek postoji neko ko nešto zna da radi najbolje“. Decu ćemo jako teško “prevariti“, deca nas brzo “provale“ jesmo li tu iz iskrene emocije ili ne, pa Vam u odnosu na to i uzvrate. Ukoliko nismo u sebi sačuvali barem nešto dečje, teško ćemo ih razumeti i pridobiti. Rad sa decom smatram veoma specifičnim i zahtevnim, ali i oplemenjujućim. Najbrži progres, upravo možemo da vidimo u radu sa tom populacijom. Uloga fizioterapeuta kod najmlađe populacije je prilično rasprostranjena, pa tako primećujem da se u pojedinim zemljama i sa zdravom decom sprovodi “bejbi fitnes“. Investiciju u uzrast 0-12 godina, smatram dugoročnom investicijom u zdravlje naše populacije.

-Deluje da u poslednjih desetak godina fizioterapija doživljava značajno “ubrzanje“, broj različitih tehnika i pristupa je sve veći…koliko smatrate da je za jednog fizioterapeuta značajan nastavak edukacije i nakon studija, i imate li preporuku za neku od edukacija..?

Smatram da i nakon školovanja, ide školovanje. Skupljanje iskustva i znanja od svojih starijih kolega, takođe je vid edukacije. Ne bih izdvojila nijednu edukaciju posebno, već da svaki pojedinac napravi adekvatan fokus i vodi računa ko su predavači, jer trenutno postoji veliki broj tečajeva i edukacija. Nemojte završavati tečajeve i kurseve, a da ih nakon toga nećete primenjivati.

-Jedna ste od pionirki primene kinezi traka u dečijoj rehabilitaciji u našoj zemlji, kinezitejping kao deo tretmana je doživeo široku primenu, koliko je pronašao mesto u Vašoj praksi..?

Prvi kontakt sa kinezitejpingom sam imala još 2000-e godine, smatram ga efikasnom tehnikom. Saradnja i podrška Medisporta u približavanju i edukaciji stručnog kadra, naročito u UDK “Tiršova“ je bio pionirski poduhvat, koji smo zajedno izveli. Usled brojnih ograničenja za primenu fizikalnih agenasa kod dece, kinezi tejping vidim kao terapiju izbora kod brojnih stanja. Preporučujem ga posebno nakon vežbi, radi očuvanja efekata istih. Najraniji uzrast u kojem sa primenivala kinezi tejping je onaj kada možemo da krenemo sa vežbama, a to su tri nedelje od rođenja.

Interesantno je da nikad nisam imala nijedno neželjeno dejstvo do sada u pedijatrijskom uzrastu, što ume da se desi kod odraslih ljudi. Široka primena i veliki broj mogućnost za gornje i donje ekstremitete, vrat, trup, karakterisali su primenu u mom radu. Takođe primećujem da roditelji pozitivno reaguju na mogućnost primene kinezi traka kod njihove dece.

-Blog smo prevashodno namenili mladim kolegama, studentima u procesu sticanja zvanja, sa kojima upravo imate najviše kontakta, obzirom da ste u nastavi, blog svakako prate studenti i đaci drugih škola i obrazovnih sistema…Koju poruku imate za dolazeće generacija fizioterapeuta?

Poruku koju želim da pošaljem mladim kolegama je da je fizioterapija i uopšte učenje, jedno permanentno stanje, stanje duha, ne trenutno…Pozivam studente da pitaju, da se interesuju za materiju. Neophodno je da kontinuirano radimo na sebi.

Ovim putem želim da se obratim ne samo studentima, već i profesorima, nastavnicima. Smatram da je neophodno da napravimo manje konvencionalan pristup studentima! Neophodno je da imamo veću interakciju sa studentima, da govorimo njihovim jezikom. Profesori, studenti i učenici su na istoj strani, činjenica je da je profesor prvi među jednakima, što ne znači da nas neko od studenata neće prevazići.

Razgovor vodio Medisport Tim, maj 2024.